Sloba bankar (objavljeno u Nedeljniku)
10. VIII 2017.

Naslovnica
Ispis
Preuzimanje

Restoran "Aca Devetka" u srcu Košutnjaka... God. 1978. (najvjerojatnije tada, po interpretaciji Špire Galovića, meni nekoliko puta izrečenoj u našim beogradskim razgovorima 2006.-2008.) u tom restoranu zajedno ručaju i vode strateške, dugoročne, sveobuhvatne političke razgovore Ivan Stambolić, Slobodan Milošević i on, Špiro Galović...

Strašno, nevjerojatno simbolično i nevjerojatno zlokobno mjesto za razgovor (iako, u ono vrijeme, sasvim uobičajeno među pripadnicima tadašnje političke elite SR Srbije). Naime, nedaleko od toga mjesta, za vrijeme rekreacije na Košutnjaku, 25. avgusta 2000., jedan od sudionika toga razgovora, Ivan Stambolić, bit će otet, ubačen u bijeli kombi i prebačen na Frušku goru, gdje će odmah biti ubijen. I to točno mjesec dana uoči predsjedničkih izbora u SR Jugoslaviji, koje će Milošević izgubiti i poslije kojih će, 5. oktobra te, 2000. godine, izgubiti vlast...

Mjesto zločina, u pravom smislu riječi. Ali o kakvom se "zločinu" radilo tada, 1978., na zajedničkome ručku i političkom čavrljanju Ivana Stambolića, Slobe Miloševića i Špire Galovića?

Prvo da vidimo što je tko od njih tada, u tom trenutku. To jest, na kojoj funkciji.

Ivan Stambolić je upravo te godine postao predsjednik Izvršnog vijeća Skupštine SR Srbije. Drugim riječima: šef srpske Vlade.

Slobodan Milošević te, 1978. godine dolazi - s funkcije direktora Združenog poduzeća Tehnogas - na mjesto (neplaćenog) potpredsjednika Udružene beogradske banke (UBB), zaduženog za ekonomsku i financijsku suradnju s inozemstvom. A već iduće, 1979. bit će postavljen i za predsjednika UBB-a, te će na toj dužnosti biti sve do 1983. Ivan Stambolić je bio taj koji ga je gurao na sve te funkcije.

 A Špiro Galović je, po vlastitim riječima, bio tada kandidat za sekretara Predsjedništva CK SK Srbije - ili je već bio izabran na taj posao (predsjednik srpskoga CK bio je tada Tihomir Vlaškalić).

I što se na tom ručku i političkom dogovaranju događa? Poslušajmo Špiru Galovića (iz našeg razgovora vođenog u njegovu stanu u Jove Ilića 85 na Voždovcu 11. februara 2008.):

"Ivan Stambolić je na tom ručku vršio snažan pritisak na Slobu da uđe u politiku. Sjedili smo tamo, u 'Aci Devetki', i on ga je nagovarao, tada, da uđe u neku ekipu. Šta ja znam, na neko mjesto u partijskim forumima. A Sloba se branio od toga. Govorio je: "Ne, ja sad ulazim u Banku, i to ću da radim, tako smo se dogovorili.' Baš mu je tako odgovorio: "Taj posao ću da odradim, u Banci, drugo me sada ne interesuje!" Ivan je Slobu dugo nagovarao da uđe u politiku, a Sloba se, opet, dugo opirao. Mislim, ali nisam siguran, da je Ivan Slobi nudio i da uđe u CK, bar onako u članstvo CK, amaterski, sasvim sigurno tada još ne u Predsedništvo CK SK Srbije... Ali Sloba se nije dao nagovoriti. Tada, u tom trenutku... Vidite, sve svoje promocije Sloba duguje njemu, Ivanu."

Važno je ovdje razumjeti i sam trenutak (vremenski faktor) kada se to, tj. taj razgovor njih trojice u "Aci Devetki" na Košutnjaku, dogodio. To je 1978., godina tzv. "opće kadrovske vrteške" u SR Srbiji (ali i u ostalim jugoslavenskim republikama), kada se održavaju izbori, partijski kongresi, vrše se velike rošade u vodećim partijskim i državnim tijelima, također i u Socijalističkom savezu... Drugim riječima, kada se s jedne na drugu dužnost pomjeraju bitni ljudi (funkcionari), kada se sve novo konstituira...

Slične će takve biti i 1982. i 1986. godina...

Ali koji je bio konačan saldo Stambolićeva nagovaranja Slobodana Miloševića da, pored toga što je stupio na jednu od direktorskih pozicija u Udruženoj beogradskoj banci, uđe i u politiku? Već tada, 1978... To što je on doista i ušao! To je jedan od najvećih misterija novije (u doba komunizma/socijalizma) srpske politike.

Imamo tu, zapravo, dva misterija ili dvije, recimo to tako, tajne - kad je, konkretno, riječ o njemu, Slobodanu Miloševiću.

Prvu je formulirao Francisco Veiga u svojoj "Nedovršenoj biografiji Slobodana Miloševića" (iz 2004.). S punim razlogom, napisao je da "biografije o Slobi prave veliki skok" od nekih njegovih najranijih godina ili životnih razdoblja do 1982./1983., kada je, kao član Predsjedništva CK SK Srbije, postao jedna od ključnih figura srpskoga političkog establišmenta. Ali, kaže Veiga, pravi "ključ se nalazi upravo u te dve decenije od 1965. do 1985, dugom i očigledno sivom periodu tokom kojeg je Milošević živeo život kao i mnogi drugi".

Ta su dva desetljeća (od sredine 1960-ih do sredine 1980-ih) važna utoliko što se u njima isprepliću Sloba-privrednik (kao direktor Tehnogasa), Sloba-bankar (kao predsjednik UBB-a) i Sloba-političar - tj. ono što će na kraju definitivno postati, i po čemu se ostati upamćen. Imamo, dakle, tri identiteta Slobe Miloševića, koji se međusobno ukrštaju, sudaraju, ali i međusobno hrane i potpomažu. Ali kakav je zapravo, tj. na kojoj to funkciji, političar bio Sloba u tom, po F.Veigi, "sivom" ili "mutnom" razdoblju, kada je za širu javnost (uključujući i onu svjetsku) bio (samo) bankar - a prije nego što će se, 1982./1983., vinuti u orbitu visoke srpske politike?

Neki biografi Slobe Miloševića su na to pitanje dali pravi odgovor, ali je on nekako ostao po strani, nedovoljno primjećen ili čak nedovoljno naglašen. Slavoljub Đukić u svojoj knjizi "On, Ona i mi" (iz 1997.), primjerice, piše da je "čak i kada je bio na čelu najmoćnije beogradske banke - Beobanke, Milošević je volonterski obavljao dužnost predsednika neuticajne partijske organizacije, beogradskog Starog grada".

To isto rekao mi je, u našim beogradskim razgovorima iz 2007., beogradski privrednik i političar, svojedobno Miloševićev kolega u Tehnogasu, Radoje Stefanović (rođen je, mislim, 1940. u Beogradu, završio je Pravni i Ekonomski fakultet kombinirano, a s Ivanom Stambolićem se upoznao još 1958. ili 1959. kao student aktivist u omladinskoj organizaciji SR Srbije):

"Istovremeno kad je Sloba otišao u UBB, on je izabran u partijski forum, Opštine Stari Grad. I od tada počinje njegova politička karijera, koju je on vrlo vešto kombinovao."

Nekadašnji Slobin studentski kolega Nebojša Dragosavac mi je, sa svoje strane, rekao, u našem razgovoru iz 2009.:

"Posle perioda provedenog u Skupštini grada Beograda, kod Branka Pešića, Sloba počinje da ide stopama Ivana Stambolića. Tehnogas, Beogradska banka... I on je, u datom trenutku, privrednik, bankar. A onda odjednom ulazi u politički život! To je i meni zagonetka... Ja to stavljam na dušu Ivanu Stamboliću, da Sloba odjednom uskače u politički život. I da odjednom postaje predsednik Opštinske konferencije (kasnije komiteta - op. aut.) SK na Starom Gradu. Zgrada Konferencije bila je u Pariskoj, praktički preko puta Biblioteke grada Beograda..."

"Sravnimo" li ova tri zasebna svjedočenja (S.Đukić, R.Stefanović i N.Dragosavac) s pričom/interpretacijom Špire Galovića, kojom sam započeo ovaj članak, neumitno proizlazi zaključak da je Ivan Stambolić na kraju ipak uspio nagovoriti Slobodana Miloševića - već tada, 1978., u onoj godini u kojoj je vođen sudbonosni ručak u "Aci Devetki" - da, pored visoke funkcije u UBB-u, uđe i u politiku. Odnosno, postignuta je neka vrsta kompromisa (ili dvostruke igre): Sloba će biti i jedno i drugo. To jest, i bankar i političar. Konačnu reperkusiju takvog dogovora Ivan Stambolić će shvatiti/doživjeti onoga kobnog dana u avgustu 2000., 22 godine nakon ručka u "Aci Devetki" - na tome istome mjestu na kojem je sada (2000.) bio kidnapiran, a onda (1978.) širokogrudno nudio Slobi sve što se u SR Srbiji nuditi moglo...

Koncentrirajmo se sada, u nastavku teksta, na dva iznimno važna (ali do danas nedovoljno studiozno istražena) razdoblja u onoj "mutnoj" ili "sivoj" dvodesetljetnoj fazi u životu Slobodana Miloševića, kada je on, prije svega, bio Sloba-privrednik (Tehnogas, 1968.-1978.) i Sloba-bankar (1978.-1983.).

Najprije nekoliko najosnovnijih, ujedno i najinteresantnijih crta o Slobi-privredniku.

Kao što je poznato, Sloba je u Tehnogasu bio najprije zamjenik Ivana Stambolića, a onda, nakon Stambolićeva odlaska iz poduzeća, i generalni direktor Tehnogasa. Evo što mi je o Slobinu dolasku u Tehnogas rekao, u našem razgovoru iz 2007., nekadašnji vrlo istaknuti srpski društveno-politički radnik Dragiša Đurić-Gile (rođ. 1931. u Splitu; bio je, uz ostalo, predsjednik beogradske općine Čukarica-Rakovica, generalni direktor Avala filma i generalni direktor Beogradskog aerodroma, odakle ga je Sloba, u vrijeme Osme sjednice, tj. u jesen 1987., najurio...):

"Ja sam zaposlio Ivana Stambolića u Tehnogasu u Rakovici. Bio sam predsednik opštine. Ivanu je trebala ekipa, jer je Tehnogas bio jedna radionica koju je trebalo razvijati. I Ivan je u Tehnogas doveo svoje fakultetske kolege, s Pravnog fakulteta u Beogradu - Radoja Stefanovića i Slobodana Miloševića. Njih dvojica su od prvog dana ratovali, samo što se nisu tukli... I tu je počela Slobina karijera. Ivan je kasnije otišao, pa je Slobu stavio za direktora Tehnogasa. Vukao ga ja svugde, jer mu se ovaj dodvoravao uz obilnu pomoć Mire Marković, koja je bila vešta i pametna. Ja mislim da je u Slobinom životu Mira odlučujuća. On je bio patološki vezan za nju."

U ovaj bi iskaz, međutim, trebalo uvrstiti jedan bitan amandman - što je D. Đurić-Gile, u razgovoru sa mnom, i učinio. Slobodan u Tehnogas nije došao direktno s Pravnog fakulteta, nego iz kabineta beogradskoga gradonačelnika Branka Pešića, u kojem je (odnosno, šire gledano, u Skupštini grada Beograda) proveo dvije-tri godine. Gile mi je o toj Slobinoj životnoj epizodi ispričao i jednu anegdotu, koja glasi:

"Sloba je ranije, na molbu Mome Markovića (oca Mire Marković - op. aut.), primljen u kabinet Branka Pešića, s tim da je Moma molio i da mu da neki stančić. Branko je pozvao Vinka Jamnika, koji je bio šef za stanove, i rekao: 'Evo, Moma mi traži za ovog malog, daj, nađi mu neki stančić. Ne mora da bude novogradnja. Nešto najskromnije, iz kvote Predsedništva Gradske skupštine.' Jamnik, siroma', Slovenac iz Barajeva, proceni da je korisno biti dobar sa Momom i Dražom Markovićem, pozove Slobu i kaže: 'Meni su rekli da ti dam jednosoban stan. Ja imam jedan mnogo lep dvoiposoban stan na Novom Beogradu i tebi ću da ga dam, ali te molim da Branko ne sazna!' U tom stanu su jedno vreme stanovali Mira i Sloba. Posle je Tehnogas njima i Ivanu dodelio stanove. Ovima (Slobi i Miri - op. aut.) u Ulici Save Kovačevića, a Ivanu na Banovom brdu..."

Ova je priča, međutim, imala i jednu ekstenziju (u vrijeme Osme sjednice, podrazumijeva se), koju mi je Gile ovako interpretirao:

"Jamnik je kasnije radio u Beobanci i otišao je za predstavnika Beobanke u Beč. Jedno vreme je, pre nego što je došao kod Branka Pešića, bio u policiji, a u policiji je imao benefikovani radni staž. I on napuni jedno 52-53 godine života i 40 godina radnog staža, zahvaljujući ovim beneficijama. To nije bilo zapisano u kadrovskoj službi, a Jamnik se plašio da se ne sazna... Kada je Sloba postao 'Bog od Srbije' (nakon Osme sjednice - op. aut.), Vinko Jamnik je tražio da ga ovaj primi. I ovaj ga primi. 'Burazeru, imam dve ćerke, treba da studiraju, treba da završe, imam ispunjen jedan od uslova za penziju... Ja te molim ko brata da me ostavite još dve godine!' Sloba ga isprati i kaže: 'Bez brige, sve ćemo da sredimo.' Bio je četvrtak. U ponedeljak ujutro Vinko dođe u kancelariju u Beč, a tamo ga sačeka rešenje da odmah preda dužnost i da ide u penziju. Posle je Vinko tražio Slobu, ali ovaj nikada nije hteo da mu se javi... Ova anegdotica puno govori o samom Miloševiću. To je njihova porodična paranoja - mrzeti svakog ko im je učinio bilo kakvu uslugu!"

Moj beogradski sugovornik Radoje Stefanović i Slobodan Milošević bili su zajedno u Tehnogasu tri godine, od početka 1970. do kraja 1972. Sloba je u tom razdoblju bio zamjenik direktora Tehnogasa, a Radoje direktor beogradske tvornice (svojevrsne kičme Združenog poduzeća Tehnogas). Evo kako je Radoje doživio Slobu kao jednog od svojih najbližih kolega u Tehnogasu:

"Sloba je od starta imao koncepciju centralističkijeg Tehnogasa, nego Ivan i ja, i neki drugi ljudi. I to je, razume se, ljudima koji su bili u fabrikama, članicama takvog preduzeća, smetalo. Nije to moglo doći mnogo do izražaja, ali u nekim pojedinačnim situacijama, u nekim konkretnim rešenjima, organizacionim, investicijskim, kadrovskim, i tako dalje, Sloba je bio čovek koji je od malena izuzetno cenio i voleo vlast. Pa svejedno: vlast u svom dvorištu, vlast u svojoj fabrici, vlast u svojoj državi. Njemu je stvarno vlast bila mnogo više uživanje nego instrument da nešto postigne pomoću vlasti. I u periodu kad je bio u Tehnogasu, nije se od toga operisao, to se osećalo, ali je to bilo suzbijano od svih nas drugih, kao i od koncepcije kakva je postojala... Nije bilo suzbijeno, bilo je suzbijano. I ja mislim da je on tada dosta često pretrpeo gorke časove sam sa sobom, zato što je ostajao u takvim stvarima u manjini..."

Radoje Stefanović mi je tome još dodao:

"Bilo je više puta takvih događaja u kojima je Sloba bio, da kažem, paljevina, da upotrebim taj Ivanov izraz, a mi drugi smo bili kočničari - da se još jednom izračuna, da se preračuna, da se vidi da li je, šta je... Bio je vic jedno vreme u Tehnogasu, da je za mene dva i dva uvek četiri, a za Slobu nije baš uvek: to treba malo još pogledati, proučiti, pa i čuti što Ivan kaže, da li je baš dva i dva četiri, pa će se onda odlučiti... U pravilu, Sloba je bio više za red i poredak, i što kaže centrala, tako ima da bude: svi ćemo da se postrojimo i to će biti najbolji uspeh!"

Ovakvo svoje mišljenje o Slobodanu Miloševiću, Radoje Stefanović mi je potkrijepio i dvama vrlo konkretnim primjerima. Jedan datira iz 1969. (ili malo kasnije), a drugi iz 1971. (ili oko te godine).

Najprije prvi primjer, tj. prvi događaj. Stefanović:

"Bila je zima, januar 1969. (Stefanović nije bio sasvim siguran u tu godinu, čak mi je rekao da je u pitanju 1967., što je nemoguće jer je Sloba u Tehnogas došao 1968. - op. aut.), neko vreme ne baš bogzna kakvo, i ja Slobi predložim heretičku ideju, da u Niš (u nišku tvornicu koja je već bila u sastavu Tehnogasa - op. aut.) idemo vozom. I Sloba se užasne: kako vozom, pa imamo auto, pa šta ti je, pa putovaćemo pet sati do Niša, pa jesi li ti lud... Ja kažem: 'Čoveče, u vozu baš pet sati lepo pričamo, nema telefona, toplo je, niko ne vozi, najugodnije je što može biti.' I nagovorim ja njega da krenemo vozom. Nije mu baš bilo pravo, ali, ajde, učinio mi čovek... Bio je to neki voz koji je išao ujutro u 7 časova, veoma udoban, prvi razred. Lepo mi idemo, klimamo se, i malo pričamo o koječemu. I sad počinje ovaj službeni razgovor, koji se odnosi i na nišku fabriku, prvenstveno. I ja njemu predstavljam direktora fabrike u toj priči. To je jedan bivši radnik koji je posle završio višu školu, radio nekad u Elektronskoj industriji, neki Božidar Lazarević, i on je vrlo iskusan čovek, ali malo kompleksiran, ima tamo problema s nekim tehničkim rukovodstvom i tako..." Razne detalje mu pričam, iz kojih Sloba zaključuje da s tim direktorom ima nekih problema, pa kaže, onako iznebuha: 'Što ne smenite tog direktora?' Ja kažem: 'Pa čekaj, Slobo, stani, ja ti pričam njegove i dobre i loše strane, uostalom taj čovek je došao u Tehnogas pre nas, njega fabrika hoće za direktora, ne možemo tek tako da ga sklonimo...'..."

Za vrijeme vožnje u Niš, začeo se, nakon toga, razgovor i o drugoj gorućoj temi, vezanoj za nišku tvornicu u sastavu Tehnogasa. Radoje:

"Dobro, ajde, prođemo preko direktora, i onda razgovaramo o nekim imovinsko-pravnim odnosima. Bio je neki spor sa susednom fabrikom, pivarom nekom, pa ne zna se tačno oko placa, pa je bio neki sudski spor, i ja Slobi sve to opisujem - obojica smo pravnici, između ostalog - pa mu ja tu ulazim i u neke finese te vrste, na što se on iznervira i kaže: 'Ma tupite ga vi, srušite bre taj zid preko noći i uzmete deo, pa neka se bune posle, pa ćemo videti što ćemo...' I tako na nekoliko tema... Ja njemu pričam kako je to komplikovano i složeno i kako se mi gnjavimo mesecima i godinama, delikatno, da nađemo neko rešenje, a on čovek nudi sekiru i da to presečemo odmah... I posle trećeg ili četvrtog puta, prošlo je već jedno sat te priče, kažem: 'Slobo, slušaj, tebi su očigledno dosadne ove moje zavrzlame, ajmo mi da pričamo o fudbalu i ženskama, ili ne znam o čemu, ne vredi da pričam, ti ćeš uzeti sekiru, i sad si ti zamenik direktora i sredi - ja to nisam znao tako sređivati. Nas ovde deset razmišlja godinu dana o nekom problemu, ti slušaš deset minuta i imaš gotovo rešenje, a rešenje je čekićem u glavu ili sekirom za vrat!'... Vidite, da sam imao malo više pameti i iskustva, i vidovitosti, shvatio bih da je to mnogo opasnije nego što sam tada mislio. Ja sam tada mislio da Slobi treba dve čvrge kad tako pretera, kao i meni kad u nečem drugom preteram, i sve će biti u redu. I jest bilo jedno vreme. Posle nije bilo u redu..."

Druga istinita anegdota, koju mi je Radoje Stefanović 2007. ispričao o Slobodanu Miloševiću, još je, međutim, kompleksnija i ozbiljnija, a ima i određenu političku (uvjetno rečeno nacionalističku) dimenziju. Vrijeme radnje je, ovaj put, (oko) 1971. Radoje:

"U Tehnogasu smo i Sloba i ja spletom okolnosti bili najčešće zaduživani za kontakte s potencijalnim pridruženim članovima Tehnogasa, saradnicima iz drugih republika, borili se za nekakvu integraciju i slične stvari... I u jednoj fazi je Sloba dobio zadatak da drži kontakte s kisikanom u Zadru (usput rečeno, Sloba je 1968. u Zadru služio vojni rok, u tamošnjoj Školi rezervnih oficira protivvazdušne artiljerije - op. aut.). To je bila jedna mala kisikana. Zadar nije bio industrijski baš razvijen, u toj kisikani je bilo samo 12-15 zaposlenih, ali je ta zadarska kisikana imala određeni geostrateški značaj za razvoj celog Tehnogasa. I Sloba je odlazio, mislim, desetak puta na neke razgovore, s direktorom kisikane, s predsednikom Komiteta u Zadru, sa sindikalnim rukovodiocima, Privrednom komorom, ovim, onim... I referisao. I nikako to nije išlo. Mi smo sarađivali, videli se, ali ljudi u toj kisikani su imali neku svoju filozofiju i nisu prihvatali da se udruže sa nama onako kako smo mi mislili da bi bilo dobro i za njih. I ono što je mene u jednom trenutku zaprepastilo, to je Slobino objašnjenje, odnosno njegov predlog šta da se radi. Ivan (Stambolić - op. aut.) je zabrinut, jer očigledno to ne ide, mi tu ne možemo da se sporazumemo, i onda Sloba, da bi umirio Ivana, kaže: 'Ma nemoj da se sekiraš, snimio sam ja to stanje, većina zaposlenih u toj kisikani su Srbi, i ja ću s njima naći zajednički jezik. Sredićemo mi to, ne brini!'... Mene tada uopšte nije interesovala nacionalnost, i nikoga pod milim Bogom, i inače, a pogotovo ne u tom poslu. A eto, Sloba je uneo taj kriterij, i tad sam ja prvi put doživeo Slobu kao nacionalista. Ja neću reći da je on tada bio nacionalist, ali da nas je slušao neki srpski nacionalist, a slušali su se međusobno, očigledno da je Sloba bio najlakši plen za tu vrstu..."

 Prelazimo sada na drugu cjelinu ovoga teksta, a to je Slobodan Milošević kao bankar. Točnije rečeno, kao predsjednik Izvršnog odbora Udružene beogradske banke (UBB), u razdoblju 1979.-1983., nakon što je godinu dana (1978.-1979.) obavljao funkciju neplaćenog potpredsjednika te banke (istovremeno je u tih godinu dana i dalje bio generalni direktor Tehnogasa).

U naša dva beogradska razgovora, što smo ih vodili 13. februara i 20. marta 2008. u sjedištu Fonda za doškolovanje mladih poljoprivrednika na Dedinju, što ga je ona sama bila osnovala, nekadašnja glavna menadžerica UBB-a i najvažniji Miloševićev suradnik u toj financijskoj ustanovi, Borka Vučić, protumačila mi je, iz svog kuta gledanja (naravno, i iz svog vlastitog iskustva), kako je Milošević došao na čelo UBB-a, tko ga je postavio na tu funkciju, koji su bili Miloševićevi glavni zadaci u Banci te kako se, zapravo, odvijala njezina šestogodišnja suradnja s njime.

Uz ostalo, istaknula mi je da je prije Miloševića predsjednik UBB-a bio dr. Borivoje (Bora) Jelić, ugledni profesor ekonomije koji je u svojoj karijeri obnašao i dužnosti guvernera Narodne banke Jugoslavije i potpredsjednika Vlade SFRJ, a da su među Miloševićevim prethodnicima na najodgovornijem mjestu u Beogradskoj banci bili, također, i Sreten Cvijović (srpski političar koji je na tu dužnost došao kao ministar financija SR Srbije), Branko Miljević, Branko Čolanović i drugi. Milošević, dakle, nije došao na prazno tlo, na tom su se položaju prije njega bili izredali mnogi veoma istaknuti srpski privrednici i ekonomisti,

No, sam Miloševićev dolazak na mjesto prvog čovjeka UBB-a bio je, takoreći, plod slučaja, o čemu mi je nešto više ispričao Radoje Stefanović (koji je, usput rečeno, u razdoblju 1976.-1978. bio v.d. predsjednika Beogradske banke, i to u svojstvu direktora beogradskog poduzeća Minel):

"Vidite, Milošević je drugi put došao na moje mesto! Ali dok je 1970. u Tehnogas došao potpuno nezavisno od mene, sada, 1978., došao je mojom greškom, ako tako mogu da kažem. Ja sam u suštini tada bio direktor Minela. Minel - to je beogradski Rade Končar, da tako kažem, i Đuro Đaković, jedna kombinacija nekadašnjeg Termoelektra i Elektro-Srbije, spojeno, veliko preduzeće. A budući da je 1976. profesor Bora Jelić, dotadašnji predsednik Beogradske banke, otišao u penziju i povukao se, ostalo je mesto upražnjeno. I tu su se vrtele kadrovske kombinacije, regionalne, ovakve, onakve, i pritisnu mene iz tadašnjeg rukovodstva da budem predsedavajući u Banci. Ja se oduprem i kažem: 'Ljudi, ja imam 36 godina, Beogradska banka je uz Ljubljansku banku jedna od dve vodeće banke u zemlji, to je prevelik zalogaj za mene, nemam ja to iskustvo... Ako baš moram biti, v.d. neko vreme da budem, ali nađite predsednika, pravog nekog bankara!' I dobro, ostave me na miru... Ali onda dolazi 1978., godina 'opšte kadrovske vrteške', u kojoj se mora, pored ostaloga, rešiti i problem Beogradske banke. I ponovo pritisak na mene, da se okanim više te proizvodnje i Minela, i da budem pravi predsednik Beogradske banke. I ja neću i neću, i bila je pretnja da će me kazniti, levo, desno, pa zašto nećeš, a ja opet pričam svoju priču, nemam dovoljno iskustva za to, pustite me, zovite me za pet godina ako budem i tada valjao, a sad me pustite da radim ovo. I na kraju kažu: "Pusti budalu!' I pozovu - Slobu."

Na moje izričito pitanje tko je "pozvao Slobu" u Beogradsku banku, Radoje Stefanović mi je odgovorio:

"Ja mislim, Tihomir Vlaškalić, predsednik CK. A možda i Ivan (Stambolić - op. aut.), ili zajedno. Ivan je tada bio sekretar CK (u razdoblju 1976.-1978. - op. aut.), već je otišao iz Komore u CK, i on je bio, da kažem, glavni kadrovik u Srbiji. Prema tome, bez njega to nije išlo sigurno... Vidite, kad su našli Slobu, on im nije rekao: 'Ja ne znam.' Ili - 'Ja sumnjam.' I on je tada ostavio Tehnogas i došao na tu plaću, u Banci, to mu je bio radni odnos..."

Banka na čijem je čelu bio Slobodan Milošević - Udružena beogradska banka - osnovana je u martu 1978. Ona je bila pravni sljedbenik sistema Beogradske banke, osnovane 1971. spajanjem Privredne banke Srbije i Udružene beogradske banke. UBB je bila vodeća privredna banka u SR Srbiji. U svojoj knjizi (nekoj vrsti životno-poslovnih memoara) "Bankarstvo - izbor ili sudbina", jedna od najpoznatih srpskih bankarki, višegodišnja vodeća menadžerica u UBB-u Borka Vučić piše da je jedan od glavnih zadataka Beogradske banke bio osiguravanje kredita za najveće privredne (kao i ostale) projekte u SR Srbiji, ali i šire. Primjerice, u suradnji sa Chase Manhattan Bank, na čijem je čelu bio vodeći svjetski bankar David Rockefeller, osiguran je, 1970-ih, kredit od 36 milijuna dolara za izgradnju Sava Centra u Beogradu, a kasnije i beogradskoga hotela "Interkontinental". Osiguravali su se, isto tako, i krediti za nabavku opreme za željezaru u Smederevu i za Petrohemiju u Pančevu, kao i za neke krupnije investicije u infrastrukturi, poput modernizacije željeznice u Srbiji i izgradnje autoputa Bratstvo-Jedinstvo.

O suradnji Slobodana Miloševića, kao predsjednika UBB-a, i Borke Vučić, kao njegove glavne suradnice/menadžerice, Špiro Galović mi je, u našem razgovoru 11. februara 2008., rekao:

"Borka Vučić je u Banci tehnički završavala poslove. Mislim, koja je kamata, koji je libor, grace period, iznos kredita itd. No to je ipak išlo preko Vlade (SR Srbije - op. aut.), velikim delom preko SIV-a... I onda, kad se ugovori spremaju, onda Borka Vučić stupa na scenu, a Milošević stupa onda kad ide da se to formalno verifikuje... To uopšte nije bio težak posao, to što je Sloba radio. Ali Ivan ga je tu gurnuo zato što se preko toga (mislio je reći: preko njega, Miloševića - op. aut.) to kontrolira. Mislim, ustvari, kontrolira Vlada, kontrolira politička vlast, ali da bi politička vlast kontrolirala, ona mora imati svog čoveka tamo na licu mesta. On, znači, jest tu neki istureni igrač same vlasti. To je tako bilo."

U našem, opet, razgovoru vođenom 31. januara 2008. Špiro Galović mi je o vezi/suradnji Slobodana Miloševića i Borke Vučić, u Udruženoj beogradskoj banci, rekao:

"U UBB-u, Borka Vučić bila je Slobi desna ruka za međunarodne veze. Znala je taj posao s njegove stručne strane. Bila je menadžerica Banke, za international... Ona je Slobi referirala, a Sloba je referirao predsedniku Vlade Ivanu Stamboliću, u periodu 1978.-1982... U pitanju su bili krediti za Smederevsku železaru i druge promašene investicije. Chase Bank je davala kredite za te promašene investicije... Sloba je radio na tome da se u New Yorku nešto progura, ali nikad nije išao na teške pregovore. Borka je radila pregovore, rate, rokove, grace periode, kamate... Milošević o tome pojma nije imao."

Sjedište Udružene beogradske banke nalazilo se u Palati Albanija, na Terazijama (službeno u Knez Mihailovoj 2). Milošević je, međutim, dosta vremena (u toku radnog vremena) provodio i u hotelu "Mažestik", praktički preko puta, o čemu mi je Špiro Galović rekao:

"Kao predsednik UBB-a, Sloba je imao rezervisani stol u 'Mažestiku", jeo je tamo tatarski biftek. Kad je išao na ručak, samo je prešao Terazije..."

O Miloševićevu radu u Udruženoj beogradskoj banci prikupio sam, tijekom svog istraživanja, kontradiktorne informacije. Ili, bolje rečeno - kontradiktorne interpretacije. Jedne su bile skroz negativističke, a druge vrlo pozitivne, čak i pohvalne.

Negativistički su mi o Miloševićevu najviše govorili Špiro Galović i Radoje Stefanović. Stefanović mi je, primjerice, rekao:

"U trenutku kad sam ja Slobi predao dužnost u Beogradskoj banci (1978. - op. aut.), ta je banka, cela, sistem, bila zadužena nešto preko 300, oko 312, miliona dolara. To je bilo relativno normalno, ipak je Beogradska banka bila najveća banka u Jugoslaviji. Međutim, za četiri godine, dok je Sloba bio u Banci, taj je dug narastao na milijardu i 200 miliona dolara! Znači, četiri puta - za četiri godine. A te su pare otišle, najvećim delom, u investicije. U investicije, protiv kojih sam ja, protiv svake, bio: šećerane, cementare, paralelni kapaciteti... U svakoj regiji (u Srbiji - op. aut.) je neki politički forum dobio svoju cuclu sa Slobinim parama, odnosno sa državnim dugom koji je Sloba tamo usmerio. Banka se nije zaduživala za sebe, nego je te pare transferisala u Požarevac, u Čačak, u Leskovac, u Suboticu, ovamo, onamo, gde su bile sve te banke, i zadovoljavala te apetite. I kad je četiri godine kasnije (1982. - op. aut.) došlo da se pita ko je veliki boss u Srbiji - pa, naravno, boss je taj štodaje tolike pare! Dakle, čovek je sposoban i vešt... Možda je preterano reći da je Sloba radio svesno u tom smeru, ali da je znao da sebi kupuje dobru poziciju i da će mu to dobro doći za političku karijeru, to je znao bez daljnjega!"

O istome tom periodu i o toj istoj temi Borka Vučić mi je, međutim, govorila u apsolutnim superlativima, ne samo s puno pohvala i komplimenata (u poslovnom smislu riječi) na račun Slobodana Miloševića, nego i s beskrajno puno ljubavi i emotivne privrženosti prema njemu kao osobi. Gotovo nekako romantičarski. To me u početku, moram priznati, malo čudilo, pa i zbunjivalo, no malo-pomalo sam uspio pohvatati sve konce, u čemu mi je pomogla i profesorica međunarodnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu (omiljena Slobina profesorica, iz ranih 1960-ih) dr. Smilja Avramov.

Prvo, po njezinoj interpretaciji, Borka Vučić je intenzivno komunicirala sa Slobom još za vrijeme Slobina studija na fakultetu (nije mi, doduše, jasno kako, jer njih dvoje nisu ista generacija: Borka Vučić je rođena 1926. i diplomirala je na fakultetu 1951., dok je Slobodan rođen 1941., tj. 15 godina kasnije). S.Avramov mi je, međutim, napomenula:

"Borka i Milošević su se sprijateljili, i oboje su bili (možda ipak u različitim vremenina - op. aut.) u partijskom rukovodstvu Pravnog fakulteta. Nisu ista generacija, ali su se sprijateljili. Kao studenti. Znam da su dolazili kod mene u kabinet zajedno."

Drugo, Borku i Slobodana su zbližile velike, strašne tragedije u njihovim obiteljima.

God. 1972., još kad je bio direktor u Tehnogasu, Slobodanu se ubila majka Stanislava, po zanimanju učiteljica (nakon što mu se 1962. ubio otac, a 1963. ujak). Po interpretaciji G.Zaccarije, "obesila se gajtanom u kuhinji", po opisu F.Veige "obesila se o luster u dnevnoj sobi njenog doma (u Požarevcu - op. aut.)", dok je Đuro Zagorac, pišući o tom slučaju, upozoravao na Stanislavinin "zloćudni karcinom" koji joj je "odbrojavao čase" - pa je svojim samoubojstvom "rešila da sve preduhitri".

S druge strane, Borki Vučić je umro sin Bojan (po struci pravnik, kao i Borka i njezin suprug Steva), i to kad je imao samo 26 godina. Dobio je rak na nozi koji se s vremenom proširio na cijeli organizam. Osim toga, kako mi je to detaljno ispričala Smilja Avramov, sve tri sestre Borke Vučić su prilično tragično završile. Najstariju (koja je prije Drugoga svjetskog rata bila udana za jednoga generalštabnog oficira iz Vrhovnog štaba Draže Mihailovića) komunisti su prigodom povlačenja četnika na Zapad i ilegalnog prelaska jugoslavenske granice uhvatili na samoj granici i osudili je na nekoliko godina robije, druga (bila je udana za jednoga bugarskog diplomata) je dobila rak i umrla, dok treća sestra nije imala djece.

I treće, Slobodan je Borki odano i velikodušno bio na dispoziciji, tj. na pomoći, kad joj se teško razbolio i umirao sin jedinac Bojan. A umro je 1981., upravo u onome razdoblju kad je Milošević, kao čovjek od najvećeg povjerenja predsjednika srpske Vlade Ivana Stambolića, bio na čelu Udružene beogradske banke.

"Ja sam zato za njega vezana", povjerila mi je Borka Vučić, "jer on je sve živo učinio da mi pomogne. Stalno je bio tu, da te hrabri, meni drugo nije ni trebalo, onda je osigurao lekara, odmah zove drugog lekara, zove trećeg, zove bolnicu, stranu, koju god hoćeš, citostatika je kod nas onda bio problem, on ima neku vezu vani, onda ja nisam znala dijasporu, nisam ni znala što je dijaspora..."

U naša dva razgovora vođena u februaru i martu 2008. Borka Vučić mi je ispričala nekoliko prvorazrednih, nikad ispričanih priča, tj. istinitih anegdota o svojoj 6-godišnjoj vrlo intenzivnoj suradnji sa Slobodanom Miloševićem u UBB-u, od kojih ću za ovu prigodu izdvojiti dvije ili tri.

Jedna od najbriljantnijih je priča o tome kako je Slobodan Milošević, kao predsjednik najjače banke u Srbiji (pa i u Jugoslaviji), 1979. šarmirao najjačeg bankara na planetu i najvećeg zagovaratelja (ali i praktičara) globalizacije (naravno, globalizacije pod američkim leadershipom) Davida Rockefelllera - i to usred New Yorka. Ovo vrijedi pročitati (i zapamtiti), ovo je doista antologijski. Ovdje je Sloba istinski heroj.

Piše u Borkinoj knjizi "Bankarstvo - izbor ili sudbina": "U 1979. godini obezbeđen je po obimu i povoljnim uslovima najveći kredit, vredan 700 miliona dolara. 200 miliona dolara je obezbeđeno za Beogradsku banku, a 500 miliona dolara za potrebe Metalurškog kombinata u Smederevu... U okviru toga organizovana je poseta SAD-u Vlade Srbije na čelu sa tadašnjim premijerom, Ivanom Stambolićem. U delegaciji je bio i Slobodan Milošević, kao predsednik Beogradske banke..."

Taj se posjet New Yorku dogodio u proljeće 1979., a cjelokupna komunikacija srpske delegacije s Davidom Rockefellerom, u Chase Manhattan Bank, obavljala se na engleskom. Evo kako mi je to sama Borka Vučić opisala:

"Bila je to, čini mi se, prva poseta Miloševića Americi. Ja sam sve to organizovala... Kod Rockefellera je bilo interesantno. Bili smo, kod njega, državna delegacija, bio je tu i neko, verovatno, iz spoljnih poslova... Kad sam ja predstavila Miloševića, kaže Rockefeller: 'Kako je mlad čovek!' A Milošević je još slabo govorio engleski. Mislim, nije on slabo govorio, ali je bio oskudan možda s rečima više bankarskim. E, sad smo se mi dogovorili što ja pričam, što ko drugi priča, ali ako on pita, ja pomažem, a ako ne treba, onda ne. Međutim, Milošević nije ni tražio pomoć, a nije mu ni trebala..."

Sam razgovor kod Rockefellera odvijao se na sljedeći način. Borka:

"Kad sam ga ja predstavila, Rockefeller je prvo pitao: 'Kako je rodila pšenica?' On pita, odmah. Sloba na to kaže: 'Odlično, ali bolje je rodio kukuruz.' To Sloba kaže. Odlično je to rekao, na engleskom. Kažem, on je odlično govorio, samo što je u njegovom rečniku falilo bankarskih izraza. I razumeo je, i čitao, i novine je čitao bez problema. On je znao da nađe reč, ako je ne zna, onda on opiše... E sad, ovo dalje o kukuruzu. Sloba kaže: 'Odlično, nikad toliko nismo imali kukuruza, sad ima pet miliona tona!' A Rockefeller kaže njemu: 'Pa mi bismo to kupili. Neka kompanija.' Sloba kaže: 'A šta biste kupili?' Ovaj mu kaže: 'Pa kukuruz.' A Milošević kaže, onako s gardom: 'Mi prodajemo samo ulje. Kao gotov proizvod.' A Rockefeller se okrenuo meni i kaže: 'Ovaj će daleko dogurati!' Hteo je da kaže da je Milošević dobar trgovac... Kasnije smo bili na ručku kod Rockefellera, i kaže Sloba meni, kad smo bili nasamo: 'Jesi videla kako me je pitao za onaj kukuruz. Jesam li mu dobro rekao?' Ja kažem: 'Jesi, odlično si mu rekao!'"

Po iskazu Borke Vučić, Ivan Stambolić je na sastanku kod Rockefellera "slušao i šutio" (iako je bio predsjednik srpske Vlade) - jer "on nije znao engleski".

Borka Vučić mi je kazala da je Milošević, nakon tog susreta, bio fasciniran Rockefellerom. Ovako mi je rekla:

"Bio je veoma iznenađen njegovom skromnošću. To ga je začudilo... I kako nam je uvek mnogo pričao kako treba financirati sve, i da nema grane koja se ne može financirati, ako banka hoće da ima profit. Sloba mi je nakon toga često govorio: 'Ajde, vidi, idemo u to, vidiš da i Rockefeller ide u to!' Recimo, sećam se, za stočarstvo je nešto bilo... I onda nas je Sloba, kasnije, kad smo se vratili, strašno gnjavio, budući da mu je Rockefeller rekao da se i na stočarstvu može zaraditi, ali treba pronaći model osiguranja, kako ćeš osigurati taj kredit kad stoka ugine, kod stoke se događa veliki rizik, za razliku od drugih..."

Upitao sam Borku Vučić kako je Slobodan Milošević mogao naučiti engleski tako dobro da može tečno, bez ikakvih problema, razgovarati s jednim Rockefellerom. Ovako mi je odgovorila:

"Apsolutno je dobro Milošević znao jezik. On je vrlo brzo naučio. Ja sam njemu dala 500 reči bankarskih. Imala sam jedan rečnik, to mi je on izgubio i to mi je žao i danas. Izgubio je, ili je nekom dao pa je zaboravio. Ali znam da je tih 500 reči naučio na jednom putu. Na jednom putu je svih 500 reči savladao, i koristio ih je kad je bio kod Rockefellera!... Videla sam ja i pre da on jedini među svim višim rukovodiocima u bankama hoće učiti jezik. On je mene jednom pitao: 'Što ja treba da znam?' Ja kažem: 'Ovde svi predsednici, sem Bore Jelića i Branka Čolanovića, ne znaju engleski.' Kaže on meni: 'Pa ja ću da naučim engleski za tri-četiri meseca, moram da progovorim bankarski!' Ja kažem: 'Dobro, imam ja 500 reči...' I to me davio, sećam se, kad smo putovali, mislim, u Rumuniju, da kad ću mu to dati... I ja nađem i dam mu, a on je već sutradan rekao: 'Ja već znam toliko reči!' Tako da je on znao koristiti... I čitao je je dosta, mnogo je čitao na engleskom, na primer 'Financial Times' je voleo da čita, počeo bi od kulturne rubrike, to mu je bilo najinteresantnije, to je voleo da gleda, to sam ga uhvatila više puta da to prvo čita..."

Milošević je, međutim, skovao i jednu posebnu taktiku u svojim bankarskim razgovorima na engleskom, s najistaknutijim bankarima na svijetu, poput Rockefellera. Volio je koristiti fraze i izraze koje koristi samo onaj čovjek koji je besprijekorno ovladao engleskim, odnosno kojemu je engleski jezik materinji. A to je, naravno, činio sa svrhom da bi, na određen način, dominirao u tim razgovorima, ili možda bolje rečeno: da bi svoje sugovornike, u ovome konkretnom slučaju Rockefellera, "šarmirao". Te da bi, onda, od njega izvukao određenu korist (tj. najpovoljniji mogući kredit za Beogradsku banku). Borka Vučić:

"On (Sloba - op. aut.) kaže, u razgovoru: 'by and large'... Ili: 'few and far between'... Vidite, taj izraz, 'few and far between' - to se koristi samo u visokoj literaturi, retko se sreće. Ja znam moju gazdaricu u Engleskoj, koja je meni izdavala stan, pitali su je što je to 'few and far between', ona nije znala. Ja pitam profesora, jednoga mog, u Londonu, on isto nije znao. I ja nađem u jednoj literaturi, baš na jednom satu, i kad je bila pauza, ja priđem njemu (tom profesoru u Londonu - op. aut.) i kažem... On je rekao da se to retko sreće: 'few and far between'. (U Bujasovu "Velikom englesko-hrvatskom rječniku" iz 2005. fraza 'few and far between' prevodi se kao: "rijetko koji, tu i tamo poneki".) Milošević je to znao iskoristiti! Neverovatno. Baš je kod Rockefellera to upotrebio! I tako je ostavio dobar dojam, ne samo na njega..."

Te iste, 1979. godine potpisan je u Luksemburgu sporazum o sindiciranom kreditu, preko Evropske investicione banke, u iznosu od 300 milijuna dolara, za projekt autoputa Bratstvo-Jedinstvo. Udružena beogradska banka, na čelu s Miloševićem, bila je lider domaćih (jugoslavenskih) banaka koje su sudjelovale u korištenju toga kredita. U svom govoru u Evropskoj investicionoj banci, na tečnom engleskom, Milošević je ostavio vrlo jak dojam na sve prisutne bankare, među kojima je bio i Janko Smole, tada predsjednik Udružene ljubljanske banke. Vučić:

"Kad je Sloba progovorio, ja sam htela da umrem. Jer, ja sam njemu to sastavila, budući da je to bio komplikovan govor, trebao je da se zahvali, pre svega, jer to je bio veliki konzorcioni kredit, a trebao je da kaže i što je problem, imali smo jedan problem, to je bio ko je nadzorni organ... Ja sam mu to sve lepo napisala, samo na jednu nepunu stranicu. I dam mu to navečer, da dobro prostudira. I kažem mu: 'Samo pročitaj i ako ti je nešto nejasno, pitaj!' A on meni kaže, kad je to pročitao: "Ali nema ovde onog izraza 'few and far between'!' Ja kažem: 'Nemoj da se zezaš!' On kaže: "Majke mi, nema ga.' Stvarno ga nije bilo, ali on je tu reč ipak upotrebio u tom govoru! Jasno da se Janko Smole iznenadio, zapitao me je gde je to gospodin Milošević tako dobro naučio engleski..."

U jesen 1979. u beogradskome Sava Centru održana je godišnja skupština MMF-a i Svjetske banke. Među inima, u Beograd je došao i David Rockefeller (i tom prigodom posjetio sjedište UBB-a, u Knez Mihailovoj 2; Borka Vučić mu je tada poklonila UBB-ov novčanik od kože). Borka Vučić:

"Milošević je bio strašno popularan, na toj konferenciji, 1979... Svi su želeli da ga vide, koji je to predsednik banke koji je tako brzo ušao u četiri velika projekta - u Železaru Smederevo, Sava Centar, hotel 'Interkontinental'... Impresioniralo ih je što je bio toliko hrabar. On je učinio mnogo, on je mogao da poveže politiku i ekonomiju..."

1979. bila je vrlo važna godina. Možda najvažnija u 20. stoljeću. O njoj puno pišem u svojoj novoj knjizi "Rim, a ne Beograd", uostalom kao i o samome Rockefelleru, ali i njegovu velikom prijatelju i suradniku, teoretičaru informatičke revolucije i osnivaču (zajedno s Rockefellerom) Trilateralne komisije Zbigniewu Brzezinskom... 1979. je bila prijelomna godina u 20. stoljeću, kako u svjetskim, tako i u domaćim (jugoslavenskim) okvirima. Te godine, kada se informatička revolucija, a s njom i globalizacija (pod američkim vodstvom) zahuktala, Zapad definitivno pobjeđuje nad Istokom, u biti je te godine bio srušen Berlinski zid (stvarno, tj. doslovno, bit će srušen deset godina kasnije, 1989.)...

I Slobodan Milošević je te, 1979. godine "on top of the world". Na sedmom nebu, na vrhu svijeta. Pije viski s Rockefellorom u Chase Manhattan Bank u New Yorku - najmoćnijoj bankarskoj instituciji u svijetu, odakle je počela globalizacija - razbacuje se frazama poput 'few and far between', ćaska s Rockefellerom o kukuruzu, pšenici, stočarstvu, kreditima... I tko mu što može. Milošević je tada na "ti" sa Zapadom, nekako je prigrlio Zapad i Zapad (Rockefeller) ga je baš zavolio...

I sad se ovdje pitam: što je Miloševiću trebalo da se 1980-ih s vrha svijeta spusti u domaće, balkanske gudure i da se - i to prvenstveno on, i najviše on, među svim politički angažiranim Srbima i ostalima u Jugoslaviji - suprotstavi tom istom Zapadu, s kojim je u prijelomnoj 1979. sklopio tako srdačno prijateljstvo (obogaćeno i materijalnom koristi).

Drugim riječima, zašto je Milošević 1980-ih odbacio Zapad i odlučio se, bez kompromisa, za Istok i Jug?

Čini mi se da najbolji odgovor na to pitanje možemo naći u knjizi njegove supruge Mire Marković "Između Istoka i Juga" (iz 1996.). U Predgovoru toj knjizi Mira Marković piše što nju osobno najviše fascinira na Istoku i Jugu. "Sa Istoka su nam", kaže, "stigli nešto od masovne mističnosti, mnogo od narodne mudrosti, divovsko junaštvo, strašna surovost, dirljiva solidarnost, plemenita religioznost, nekontrolisana strast, iznenadna inertnost, iracionalna osvetoljubivost..."

"A Jug nam je doneo", nastavlja Mira, "dečju ranjivost, savršenu iracionalnost, gotovo neuništivu vitalnost, bezrazložnu vedrinu, opasnu neorganizovanost, kultnu patrijarhalnost, vedru neodgovornost, (...) najvitalniji javašluk na svetu, sposobnost da se bude gladan i bos, nesposobnost da se bude sam."

Ključna kategorija koja se, u ovome Mirinu opisu, pojavljuje na obje strane svijeta, i na Istoku i na Jugu, jest - iracionalno, iracionalnost. Na Jugu je to "savršena iracionalnost", a na Istoku - "iracionalna osvetoljubivost". Možda bi i Ivan Stambolić - sudionik onoga sudbonosnog razgovora iz 1978. na "mjestu zločina", u "Aci Devetki" na Košutnjaku, na kojem je sve počelo - mogao nešto od ovoga protumačiti, kada bismo ga mogli pitati i kad bi mogao govoriti...

KRAJ